Lirika 20 veka. Napušta se hermetičnost, metafora. Teži se unutrašnjoj otvorenosti.
Pesmu uzima banalno i svakodnevno (Pariz, Sena, viđenje situacije i dešavanja). Težište je na običnim, banalnim stvarima. Sve je viđeno. Koristi jezik kolokvijalni i stvara saglasje. On bez mnogo poređenja i metafora, pravi i priču od pesme. Pesma ne ubija fabulu, već postaje narativna. Dobija se otvoreno pesništvo, blisko ljudima. Koristi motive dečje imaginacije. Zadržava naraciju, a odriče se emocije. Hoće da bude deskriptivan. Iza toga je pesimizam i nezadovoljstvo trenutkom...
21. 2. 94.
Нема коментара:
Постави коментар