Branko Radičević - "Đački rastanak"...

KAD MLIDIJA UMRETI - motivska struktura poeme je dosta razgranata i složena. Sastoji se od niza pesničkih motiva, koji daju pesničke blokove (pesme). Poema je uslovljena sećanjem na đački život u Karlovcima, opčinjenošću tim životom, tugom zbog prolaznosti života i čežnjom za takvim životom mladalačkim - (đački rastanak). Ova pesma ispevana je u nesimetričnim desetercima. Elegična pesma. Priroda - pesnik. Anafora - postupak koji pokazuje uznemirenost pesnika - "Zbogom, žitku, moj prelepi sanče! Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!"... Pesnik i život, ali u znaku oproštaja. Izneta je žudnja za  životom. Njegova žudnja je  velika kao da ga je ona ubila, a ne  bolest. Odnos pesnika i stvarnosti. Ova pesma je najcelovitija, najpotpunija. Motiv ove Radičevićeve elegije je opraštanje - rastanak sa životom. Ali u njoj nema gorčine, kletvi, ni pesimizma. Pesnik kao da se miri sa tragedijom, koja se približava. Ova Radičevićeva elegija ne deluje pesimistički - njeni stihovi pevaju o bolu, ali isto tako i o ljubavi prema životu i njegovim lepotama...

IZ ĐAČKOG RASTANKA - "Oj, Karlovci..."

Motivska struktura poeme "Đački rastanak"
 

1. Karlovci (tić, pesma, med, let) - radost, smeh, igra. Pesnički zavičaj: iskazuje ljubav, kao neka nostalgija za onim što je bilo. Njegove prve igre, prošlost, čežnja: "Oj, Karlovci mesto moje drago". Ljubav - voli to mesto. On se sve više udaljava. Krug radoznalosti se širi. Mora da ode - dizanje u let u visinu. Želja, je prazna, pusta - od nje nema ništa.

2. Zalazak sunca (slava, gospoština, Kosovo, junaštvo, krv). Rumena boja neba (krv). Pesnik - prošlost - društvena kolektivna. Rodoljubivo osećanje. 

3. Dunav (talasi, bura, čamac, gromovi, nestašluci na vodi). Pesnik - priroda (opijenost životom).

Postupak ponavljanja istih reči na početku stihova (anafora) ili na kraju (epifora).

Sve što je prošlo sadrži u sebi mladost, lepotu, radost i izobilje doživljaja, a sadašnjost je u znaku nostalgije ili čežnje za onim čega više nema.

Prošlost (ditirambičnost) - sadašnjost (elegičnost).

4. vinogradi (berba, momci, devojke, pesma, svirka, igra, smeh, vika). Pesnik - mladost (dionizijski odnos prema prirodi) - ditirambično osećanje.

5. kolo - Banaćanin, Srbijanac, Hrvaćanin, Bosanac, Crnogorac, Dalmatinac. Pesnik - slovenski duh (vizija bratstva, ujedinjenja).

6. život (sunce, potok, igra, pesma, cvet, drvo, dan). Pesnik - život.

7. smrt (zalazak sunca, rastanak, noć, grob). Pesnik - prolaznost (smrt).

"Sitno, brate, ijujuju!" - onomatopeja

"...puška puca: cika, cika!" - onomatopeja

"...dok je moglo krila svoja laka nebu dići, tamo pod oblaka. Pod nebo se digo tić i sada, al veseo nije ko nekada;" - metafora   
Razgranatu motivsku strukturu poeme, prati niz paralelizama izvedenih na bazi podudarnosti ili po suprotnostima. Jedan od njih ukazuje i na činjenicu da sve što je prošlo sadrži u sebi mladost, lepotu, radost i izobilje doživljaja, a sadašnjost je u znaku nosatlgije ili čežnje za onim čega više nema. Tako realacija prošlost-sadašnjost u poemi za sebe vezuje i dva stanja ili osećanja: ditirambičnost-elegičnost.

O stilu i jeziku u poemi "Đački rastanak"

Osećanja pesnika u poemi su romantičarska: jaka, uvek u nadolaženju, nikad ne slabe. Jezik i stil pesnika prilagođeni su intenzitetu tih osećanja.
1. Pesnik u svoje pevanje uvodi stilski postupak koji se zove apostrofa. On i najviše dominira ovde: "Oj, Karlovci... sunce jarko... oj sunašce.. Oj Dunavo... oj šubiću". Ovo su obraćanja predmetima i svemu što je bilo blisko, drago i prema čemu se odnosi afektivno s puno osećanja i zanosa, čas su to razdragana, čas setom obojena osećanja.
2. Intenzitet osećanja iskazuje se i postupkom ponavljanja istih reči na poečtku stihova (anafora) ili na njihovom kraju (epifora). "Divno li je tada Srbalj bio divnol svaku glavu zamenio divnom krvju zlotvorsku prolio...".
3. Tu su retorska pitanja, a ponajviše ekslamacije, koje upućuju na povišeni ton pevanja, odnosno na uzbuđenja koja idu sa pomislima na neke predmete ili situacije: "Sunce jarko, ta koliko tako tebe ja sedati gleda?".
4. O intenzitetu romantičarskih osećanja govore i ređanja, nabrajanja ili naporedna izricanja pojedinosti, što donosi dinamiku: "Svirac svira, puške popucuju, mome polju momci podvikuju... Gleda dole, reku, vrelo, luga... Drva, žbune, gore i vrleti".
5. O emocijama i njihovim stilizacijama govori i česta inverzivna upotreba epiteta: "Krioce malo, sunce jarko, reko silna, braćo luda, vodo burna, vinogradi umiljati...".
6. Radičević u trenutcima razneženosti, koristi i hipokoristik: "detence, željica, sunašce, devojčica, tamburica, čarapice". Koristi poređenja koja prelaze u hiperbolu, što je opet u vezi sa njegovom neobuzdanom emotivnošću.
7. U poemi se uočava i prisustvo nestandarnih ili neknjiževnih oblika: tude, tudi, nazada, mlogo, golem, guja... Sve su to arhaični oblici koji govore o tome da B. R. oslonac traži i nalazi u narodnom jeziku.
8. U želji da postigne određenu melodiju i ritmičku organizaciju stiha, koja je saobražena emocijama, B. R. skraćuje pojedine reči, menja im oblik - vrši se tzv. eliziju. "Slatko je zva, golušavo tiče, lepo žive tude, jedno b imo".
Umetnički jezik B. R. oslanja se na narodni jezik, na njegove oblike i svojstva na čiju melodiju nailazimo u narodnim umotvorinama. Organizacija stiha i motivske strukture u poeziji ovoga pesnika učinile su ga prevratnikom u srpskoj poeziji, jer niko pre njega nije tako slobodno i maštovito izražavao osećanja i kombinovao jezičke jedinice kao on.