Đura Jakšić...

Jedan od najnesrećnijih pesnika 19 veka. Neće biti bolje za njega ni u Sabantu (?) (došla je žena i deca). Živeo je samotnički i kada je žena otišla sa decom, ostaje sam u Sabantu (?) i ispevao je pesmu "Na liparu". Ostao je sam bez utehe. Jedne večeri osetiće svu tu nepuštenost. Sagovornici su mu ptice.

Motive nalazio u herojskoj prošlosti svoga naroda. Lirske pesme, poeme, epske pesme, drame.

NA LIPARU - pesma je ispevana u formi dvoglasa (dijaloga). Obraća se pticama i naziva ih siročićima. I po tome su slične njemu. Po pitanjima na koje ne odgovara, raspoznaje se zloba, koju su mu nanosili ljudi. Ptice su mu drugari. Pratile su ga  svuda. Sa njima ide pesma, radost. Ide ono što razdražuje i otapa tugu. Svaka iluzija - da je život lep.  Njegove grudi nastanjuje patnja i bol. Sve je to došlo sa zlobom i pakostima sveta. Led je na njegovom srcu. "Ćiju ći!" - onomatopeja, stilski izraz kojim se podražavaju glasovi i zvukovi iz prirode. Sve što je bilo dobro, sve je prošlo. Prošlo je proleće. Nestali su lepi dani, uvelo je cveće. Njegovo biće ne poznaje maj. Liči na skrhanu biljku. Sve se završava teškom ranom i uzdisajima. Sa glasom pesnika ide jad, seta, led na duši, težak uzdisaj. Sve to čini sliku njegovog unutrašnjeg stanja. Sa glasom ptica ide pesma, dobro srce, radosti, blagost, bezbrižnost, ljubav i sve to u pesmi daje kontrast. Pesnik - ptice, tuga - razdraganost. Dug stih, usporen ritam. Kratak stih, ubrzan ritam. Dočarao suton, veče, o lipama) - stanje svoje duše.

PONOĆ - teška, gusta, tamna, od jada, čemera, bolova jednog ranjenog bića. 

1. "...Ponoć je" - nastavak (otrgnuti deo jednog povećeg razmišljanaj). Epiteti: crnom, nema, slobodne, gluho, crni. 

2. Ambijent noći. Gals se samo sluti. Asocira na talas i hujanje. Zvučna senzacija - efekat. Zvučne predstave.

"Pa zvezde plaču, nebo tuguje, poslednji put se s zemljom rukuje!" - personifikacija - patnje, stradanja, kletva.

3. glas dolazi, izvire iz dubina, jasnoća, sve ide prema njemu.

4. vreme kada se u gluho odba noći bude duhovi sve do prvih petlova.

Vrlo je složena, prepuna značenja. On je na krevetu u svojoj sobi. Glas ptica je zamro (gluho doba noći). Atmosfera - budi razne asocijacije. Nečiste zle sile se bude - mrtvi dolaze. Doba veštica, priviđenja - mitološka svest. Čiji je to glas? Odakle dolazi? On to ne može da odgonetne. Sa kletvom i bolom zvezde plaču, nebo tuguje. Noć, ništa se ne vidi. Jedino čulo sluha radi. Što se nameće je misao o zemlji, duhovima, o onom svetu. Sve je to priprema i susret sa majkom. Sve što pripada onom svetu, sad se vraća. Duh ili seni njegove mrtve majke. Samoća, bol, patnja. "O majko, majko, svet je pakostan, život je, majko, vrlo žalostan!" - sreće nema; sinteza ili poenta pesme; da bi se sve slilo u jedno. Ona je ta koja će se ispovediti. Ona dolazi i pita sina - šta mu je. On će govoriti o patnjama, gorkoj sudbini. Kada je ona otišla, lupalo mu je srce. On je grešio, ali i kajao se. Dolazile su mu na um crne misli. Bilo je i suza. Intimna ispovest o sebi, o svojim udesima. Kao da čuje glas majke, koji ga teši. Patnja, zavist, laž, izdajstvo, nevera (sve ono što je najgore).

Kompozicija pesme "PONOĆ"

1. Atmosfera ili noćni ambijent: gluho doba, ponoć.
2. Glas nejasan, ko talas grdan, kao da iz crne zemlje izvire.
3. Hod tajanstven, ko da mrtve vraća zemljica.
4. Otvaranje vrata, škripa, duh majke.
5. Ispovest bića pred majkom.
a) ispovest o vlastitom životu: mnogo je gorkih bilo istina, mnogo mi puta drhtaše grudi, mnogo mi srca cepaše ljudi.
b) kazivanje o ljudima: sa njima ide zloba, pakost, zavist, laž, podlost, izdajstvo, nevera.
6. Sinteza ili poenta pesme: Svet je pakostan, život je vrlo žalostan.
Neki simboli u pesmi: oblak, nebo, noć. 

OTADŽBINA - "Drzneš li dalje?... Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju;" - hiperbola 

JELISAVETA kneginja crnogorska (drama u 5 delova) - vreme I srpski ustanak. Istorijska tema. Inspiracija za ovu dramu je u epskoj pesmi "Ženidba Maksima Crnojevića". Rađena je po motivima te pesme. Tragedija, pisana u stihovima. Sastoji se iz 5 činova. Glavni junaci su: Jelisaveta, Đurđe Crnojević, Staniša, njegov brat i sinovi, Bogdan i Boško, njegova ćerka. Crnogorska idila - život koji je stabilan, patrijarhalan - narušava se, prekida se žendibom Đurđa Crnojevića, Jelisavetom Venecijankom. Ona je nešto strano - s one strane mora, a otuda je dolazilo ono što je lažno, licemerno. Njih plaši ta lepota. Oni se njoj ne raduju. I sa tom lepotom dolazi dvoličje mletačkog sveta. Drama započinje Jelisavetom. Poenta je na njoj. Ona pati za Venecijom. Seća se raskošnih palata, talasa mora. Posmatra Crnu Goru, koja je bedna, sumorna od kamena. Deluje sve to čemerno i ojađeno. Aristokratska lepota, koja je iz jedne raskoši, našla se odjednom na ogolelom kršu. Sem kamena i vrana, sivila - drugo ništa ne vidi. Dolazi glasnik  iz Venecije, koji donosi vesti iz Venecije od njenog oca, a ona treba da traži pomoć svojom lepotom i čarima, kojima ne može da odoli knez. Ona zahteva 1000 najboljih Crnogoraca da se bore za interese Venecije. Sama svesna svoje lepote ima veliku moć. Pričaju o njoj. Razgovor Crnogoraca. Oni ne prihvataju tu borbu, a Venecijanci su poslali štampariju i oružje. Tu je i brat Đurđa Staniša i tada dolazi do svađe. Jelisaveta ne prihvata da mu ljubi ruku. Ona ga omalovažava i on odlazi. I Jelisaveta govori Đurđu da mu on nije pravi brat. Ona je licemerna i pakosna. I da će ga Radoš izdati (sukob Staniše i Đurđa).

Drugi čin - pričaju o borbama. Ne žele svoju decu da prodaju. Tu dolazi do sukoba između Radoša i Đurđa. On kaže da će krv proliti za Srbiju, Bosnu, a ne za Veneciju. I knez ga proteruje. I smatra ga izdajnikom. Drugi u to nisu mogli da veruju. Radoš dolazi kući i oprašta se od njih. Ljaga pada na tu kuću. Umesto da uživa, mora da ode. Kapetan Đuraš (zaljubljen u Jelisavetu) - javlja Jelisaveti da Stanišini sinovi spremaju zaveru. Javlja se Marta. Odnosi se prema  njemu i pita ga šta mu je. Uhodiće ga. I vidi gde se stalno sastaju Đuraško i Jelisaveta. Zavera - Đuraško izdaje se za njihovog pristalicu i Marta ih upozorava da beže, da će Đuraško da uguši to i da će da ubije Stanišu. Jelisaveta unosi haos, nemir i mržnju među Crnogorce. Staniša videći šta sve to znači, pristaje na zaveru.

IV - oni beže prema Albaniji. Đuraško ih je pratio. Ranio Stanišu. Tu su obadva Radoševa sina i ćerka. I nailaze na Radoša, ali ga ne poznaju. Oni pričaju da će da idu u Turke. On ih proklinje i govori im da više nemaju decu. Turci su ih prihvatili. Turci insistiraju na poturčenju i time će učiniti sve za njih.

V - Počinje boj. Na čelu turske vojske je Staniša. Jelisaveta sanja kako je cela Crna Gora pretvorena u more, kako je knez ubijen. Ona razmišlja o borbama i priča mu san. On je teši. Pristižu Turci. Knez šalje Jelisavetu u zaklon sa slugom. Ginu sinovi Bogdanovi. Vraćaju se svojoj veri i svom narodu. Đurđe i Jelisaveta odlaze u Veneciju. On je morao da napusti presto.

Likovi - nisu dovoljno izgrađeni, nemaju punoću. Siromašni su. Oni se kreću, idu, ali nema psihološke punoće karaktera. Oni su samo nagrađeni.

Jelisaveta - ispod lepote se krije lukavstvo, bleda.

Knez Đurđe - slep, nemoćan, podlegao čarima, zaboravio na svoje dužnosti, obaveze.

Radoš - markantan, simpatičan, najbolji lik.

A drugi su kao senke, ne vide se.

Prava je vrednost to što je iz lirske pesme dosta preneo ovde. Pesnički zanos ovde je došao do izražaja. Suprotstavlja se lukavstvu, koje se javlja kao zlo (iskrenost, otvorenost); izdajstvu, koje je sramno; postojanost u veri i zakonu, duboko zgražavanje nad onim što pojedincu čine; slobodarski duh, ljubav prema domovini - što je viteško, čovečno. Život nije bio lak (golotinja, glad, beda, pogibija) - istorija Crne Gore, ali obraz se nikad nije gubio.

Radoš 90 godina, ali će poslušati kneza i ako je teško i ako boli, njegovo srce pati i on od sinova i kćeri traži poslušnost. On ostaje kao samotnjak u brdima, ali ne želi da se pokori turskoj vlasti. Izdajstvo, podlost, sram - to je ono protiv čega ustaje crnogorski narod. Slobodarski duh, ljubav prema narodu, junaštvu i poštenju. Lukavstvo, podlost, izdajstvo...