Spada u krug zavičajnih pesama. Plameno nad Beogradom. Serbija.
Italija - Toskana. Mesto Arno.
"...vidim most što vodi, nad vidikom, u tešku tamu Fruškog brda" - sumatristički duh.
Kao da sluti da će se razboleti - kao da mu je smrt blizu "...znam da ću, oovg proleća, zakašljati ružno". Ovo ovde nema radosti. Tamo negde cvetaju trešnje. "...zbunjen nad rekama ovim, golubijski sivim" - da će duša izgubiti na jednom emotivnom planu. Oseća se seta, melanholično raspoloženje, jedna otupelost vlada, kada čovek nema volje ni za šta... Kao da vidi svoju majku u zavičaju - seća se. Ostareo je. Postao sumoran. Izgubio osećaj i dodir sa lepotom, koja se krije u zavičaju. "...pogledom zelenim" - ima zančenje na neke mladosti. Sada je u to sneg, siva golubija boja, koja sugeriše jedno mrtvilo. Ko da tim svojim smehom uspeva da sve to prevaziđe. Kao da tim smehom obuhvata ceo kosmos i time život učini lepim i sebe dovede u stanje jednog duhovnog života. Zahvaljujući samo tom osmehu, vedrini neće se predavati bolu, patnji. Upoznao se sa svim onim negativnim u životu. On u sebi ne nosi tugu, ali ta gostovanja u tuđini, donela su mu patnju. Budi se bolna jeza, život postaje iščekivanje da će se nešto desiti - "...sednem na oblak, pa gledam svetlosti, što se po nebu, iz moje strasti, jave" (sumatrizam).
"...milujem brda neviđena" - sumatrizam.
Oči su mutne od neke boje, na usnama neka gorka trulost - žuto lišće mu pada na dušu, umiranje je blizu. Znam pognuću glavu kad lišće bude žuto. Glad za životom i tuga što sve vene i prolazi... "Znam polako idem u jednu šetnju, dugu i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto"...
Нема коментара:
Постави коментар