Kalenić - On se na neki način identifikuje sa tim anđelom. On želi da naglasi trajanje, taj momenat večnosti koji je sadržan u tom prelepom umetničkom delu. Želi da naglasi da se tu kriju koreni srpstva. Naglašava svoju fasciniranost bojama. Kao da ponovo te boje oživljavaju. To nisu mrtve boje. To je nešto što poput bića izranja. Senka je ovde nešto tamno. Senke ne dozvoljavaju da se vrati munja mača u korica. Ta borba još uvek traje. Vratiti mač u korice - znači prekid borbe. Pesnik posle nekog vremena otkriva svu lepotu tih boja i tih slika. U prvom trenutku je bio fasciniran tim sjajom i bojama, a sada one već zru. Boje su stalno izložene promenama. Uvodi novi motiv. Inat je usmeren u pravcu da se traje. Inat je lep. To je kolektivni i predački inat. Najpre boje svićum zatim zru, a sada gore. Boje plamte u tom sjaju i lepoti. Vatra koja postoji, vatra minulih vremena prenosi se na njega i on je oseća u svojoj krvi. Pesma nema rime. Napisana je u slobdonom stihu. Imamo anaforu - boje koja se ponavlja 3 puta. Svaki distih počinje rečju "boje". Smenjuje se moj i tvoj i to se zove hijazam (?). Stihovi su različite dužine. Pesma počinje pitanjem, a završava se potvrdnom rečenicom, tj, odgovorom. U poslednjem distihu sadržana je poruka...
Manasija - Zograf (slikar) nadnet je nad svojim delom. Njegov mikro vidik nastanjuje zlatna i plava boja. Zlatna boja označava božansku i duhovnu svetlost i svojim sjajem rasteruje tamu oko sebe. Svo svoje umeće zograf unosi u to. Plava boja je nebeska čistota. Svetlosni i zlatni krug podseća na to. Sve je usmereno na neku dubinu. Važna je dubina vidika i horizonta. Tamna senka dolazi spolja. To je konjica noći...
Нема коментара:
Постави коментар