Nemiri (1919).
Lirska knjiga.
Ovidijevo delo "EPISTOLE EX PONTO" - pesme u vidu pisama, koje je slao prijatelju sa Ponta na Crnom moru, gde je bio prognan.
Namenjeni su svoj braći, koji su u bolu - njegovom bolu. Želi da svoje zapise podeli sa onima koji osećaju isto kao on. Traži reči utehe, zato što je usamljen. Potrebna mu je reč čoveka - nekog bliskog. Da sa nekim progovori, da mu neko uputi reč toplu. Reč utehe može naći još i u sebi. Seća se jedne žene, koju je upoznao kada je imala 16 godina. Odnos sa ženom - u strasti, čulan (nije razumeo njen govor). Lirski zapisi - dnevnički. Oni su u prozi. Postoji ritmična organizacija. Ovo bi bile pesme o prozi. Slika cveta je data kao poređenje (metafora). Ona je bila ta koja mu je pružila čulna uživanja. On opet govori o ženama. Samoća je dominantno osećanje. Razmišlja o ženi. Neko čekanje - za nečim lepim. "... jedno veliko, istinito i lijepo u svom životu"- to je čežnja, san, žudnja. U toj njegovoj samoći ispunjava misao i san o njoj. Njegova sreća se sastoji u tome što je sam deo čovečanstva. Oseća ljubav prema celom čovečanstvu. Sam iznosi jednim delom taj teret čovekovog života na toj planeti. Ispunjen bol - "I što pogledam, sve je pjesma, i čega god se taknem, sve je bol". Ali ima tu ljubavi. Ima lepog i ružnog. "...da i ja pijem kap iz nepresušivog izvora radosti ljudske" - metafora, izražava ovu misao. Oseća se ta snaga jedne iskrene emocije. Neko osećanje prevelikog bola, patnje. Sve oko njega može biti pesma. Ali, nejgov lični doživlja sveta je u patnji. "Iziđi u ljetnji dan, sine moj!" - da se okrene prema nečemu lepšem. "Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek" - znači uživaj. "Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna" - misao prolaznosti. Zapis je napisan u obliku dijaloga. Vodi se razgovor između dva bliska sagovornika, od kojih je jedan stari, a drugi tek počinje da živi. Vidi kome je život počeo da predstavlja tamnička vrata. Želi iz njega da izvuče taj njegov bol. Pisac je ustvai sin kome su sve lađe potonule. "...svoj bol okreće ka radosti" - poslednja (epilog). Sam sebi izmeniti misli. Postoji nada, ljubav - to je što nas održava u životu (stvaralaštvo). On vidi život. Vizija života - Čežnja je uvek s nama, dok ljubav dolazi kao talasi. Život je jedna velika zabluda - za čoveka koji ima sumoran doživljaj stvari. Da se još više utopi u svemu tome, da pobegne od svega toga. Kao da hoće da se suoči sa tim stvarima. Život jeste takav kakav je, ali treba živeti...
Нема коментара:
Постави коментар