REKVIJEM (opelo)- Pesma je refleksivnog karaktera. Naslov je sugestivan. U I i II strofi govori o tome kako umire jedan čovek. Taj čovek može biti neko ko je blizu nas, neko koga vidimo. Može biti sused, rođak. Smrt je svakodnevna pojava. Ali ovog puta se dešava blizu nas. Tu smrt prati rekvijem - svečano opelo. Ta smrt je ispunila park sivilom. Kad je nebo zatvoreno, znači nebo bez boga, bez mogućnosti spasenja, trenutak gubljenja. Bilo kakve nade u nekakav spas.
III - telo su izneli. Poneli su telo tamo gde pripada, a u praznoj sobi je ostala smrt, a i zavesa se spustila. On ne kaže čovek, nego telo, kao da je to nekakva masa.
IV - Svet je postao lakši za jedan ljudski mozak. Obraća se ljudima, svima onima koji su u okruženju te smrti. Obraća se nekom imaginarnom čitaocu. Hoće da naglasi zašto je ta smrt nešto targično. Na smrt gledamo kao na nešto jako daleko. Ljudi ne osećaju ni onu tugu ni bol. Zato on apeluje na čoveka da oseti, ako nije sposoban da shvati, spozna. Posle poziva ljude da osete gubljenje jednog čoveka. On pravi jedno skretanje. Dok je na jednoj strani smrt, na drugoj strani je dečak koji jede grožđe. Ljudi ne primećuju bližnjeg svog. Ne ostanemo verni onome što smo izgubili, nego se život nastavlja.
U I, II i III strofi pesnik konstatuje smrt. Posle toga pesnik se suočava sa drugom stranom. Naglašen kontrast između prethodne slike i ove, u kojoj se opisuje običan život. Želi da ukaže na ravnodušnost.
"...niko na nikog ne liči" - nema poistovećenja, ne možemo osetiti šta oseća biće pored nas.
VI - u prvom delu pesme kaže da premalo pažnje obraćamo na tu smrt i kad neko umre brzo se zaboravi, čak i ona parada i ona je lažna. Kako je izgubljeno saosećanje, čak i kada je smrt u pitanju. Delimo osećanje, odnosno mi se poistovećujemo sa drugim ljudskim bićem.
VII - poslednji apel - sve će to poprimiti boju ironije. U svemu tome, u tom na neki način, sažaljevanju nema iskrenosti. Sve je to lažno i zato je smešno, pogrdno.
Нема коментара:
Постави коментар