Praznina, stanje gasnuća, ništa se ne dešava, ne pomera, ne kreće.
Jad, očaj, beznađe. Dotakao dno, zakoračio u prazninu, ništavilo, zgasnuće. Video sebe u tome. Kada se dnevni život povuče, kada se zavese noći spuste, kada počinje nesvesno, podzemni svetovi, osmišljava se ono što je nematerijalno, teško dokučiti i osmisliti. Kada dođe noć, pohode ga mrtvi. Vekovi se bude. Nova groblja pokazuju. Otvaraju se usahla mrtva mora, bez talasa, pene, pokreta. Govori o mrtvom vetru. Sve je u znaku smrti - ništavila. To su mrtve duše, san mrtve ruže, sva mrtva proleća koja su ikada psotojala. I oni daju mrtve mirise i ljubav je mrtva. Oni što su bili zaljubljeni, sada su mrtvi zagrljeni. Mrtve uspomene.
Smrt... Dis se poziva na boje (filozofska metafora)... Slutnja...
9 strofa.
Kao život, oblik, dešavanje - sve je iščezlo. Njemu dolazi i njega posećuje. I sam tone u nepostojeće, mrtvo, zgaslo, prazno, ništavilo. Sve je podložno fatalnosti - nirvanizmu (oblaci, vreme, zraci) i sve je u nekom zgasnuću. Nirvanu na kraju pokušava da personifikuje. Ona je bez oblika, sreće, jada. Njen pogled on samo vidi. On je mrtav i prazan - kakvo ljudsko oko nema. Pada na njega, pokriva i suočava ga sa onim što predstoji i što je neizbežno. To je praznina, zgasnuće. Biće to kraj snovima, budućnosti ideja onoga što je mislio i osećao. Sve će to nirvana prekriti. Pesma ima okvirnu kompoziciju. Isti početak i kraj. Odiše jednoličnošću, monotonijom, u ritmičkoj organizaciji stiha, ponavljanju reči, sklopovima reči. Dominantan je atribut - mrtav, smrt, umiranje.
U pesme Dis unosi dosta pesimizma i nostalgičnosti, ali pesme ne smemo tretirati kao patetiku, već kao pesme ponosa, prkosa, dostojanstva.
U najtežim trenucima čovek mora biti jak, voljan i uporan da bi prebrodio sve teškoće koje čoveku život nosi...
Нема коментара:
Постави коментар