Život je uvek jedno rastojanje, propadanje, raspadanje... Sreća se ruši... Život treba sačuvati pamćenjem i sećanjem... Treba se vraćati precima... Ostali su temelji i tragovi... Sve je sumorno... Smrti se ne treba plašiti, jer je to samo senka... Sreće nema... Neko je srećan samo na trenutak - privremeno... Opet dolazi sivilo i tuga... Drvo, životinja, kamen - sve je nepostojano... Čovek je najnepostojaniji... Muče ga tegobe, bolovi, neizrecive ljubavi... Sve je prividno i kratkotrajno... Sve - i ljubav i sreća... Sve se jednom dogodi... Mi se guramo, tiskamo, ali sve je i dalje nemoguće... Život se kruni, raspada, otiče, nestaje, iščezava, na vidljiv i nevidljiv način... Treba težiti od vidljivog ka nevidljivom, od sećanja ka pamćenju... Ali dolazi neko ko to treba da produži i sačuva u nekom trajanju... Neko ko će da ih opeva...
Rilke (Rajner Marija Rilke)
Živeo od 1875 do 1926. Stvarao je pod uticajem simbolizma. Poznat je po knjigama poezije "Devinske elegije" i soneti posvećeni Orfeju. Imao je 9 elegija, koje su nastale u vremenskom periodu od 9 godina. U njima iznosi svoje preokupacije kao što su ljubav, smrt, trajanje i prolaznost. Za smrt kaže da je neobasjana strana života; to je drugi zavičaj čoveka koji plaši i koji ga onespokojava. Po Rilkeu ne postoje 2 sveta, ovozemaljski i onaj drugi, nego samo jedan. Sve što je na zemlji i dostupno čulnom doživljaju sve je to privremeno i trošno. Čovek teži uvek prošlom i sve što je u njemu svodi se na prošlo - ono što smo bili, ono što se živelo. A to znači: Sve što je vidljivo i dostupno čulima teži da se prenese i preraste u nevidljivo, u ono što je u nama kao sećanje i pamćenje. Zato i kaže: Mi smo pčele nevidljivog, zaneseno skupljamo med vidljivog da bi smo njima napunili veliku zlatnu košnicu nevidljivog. Kao da je smisao čoveka i njegovog prisustva u ovome svetu da imenuje predmete, da sačuva uspomenu na njih i da ih tako pretoči u sebe.
Rilke (Rajner Marija Rilke)
Živeo od 1875 do 1926. Stvarao je pod uticajem simbolizma. Poznat je po knjigama poezije "Devinske elegije" i soneti posvećeni Orfeju. Imao je 9 elegija, koje su nastale u vremenskom periodu od 9 godina. U njima iznosi svoje preokupacije kao što su ljubav, smrt, trajanje i prolaznost. Za smrt kaže da je neobasjana strana života; to je drugi zavičaj čoveka koji plaši i koji ga onespokojava. Po Rilkeu ne postoje 2 sveta, ovozemaljski i onaj drugi, nego samo jedan. Sve što je na zemlji i dostupno čulnom doživljaju sve je to privremeno i trošno. Čovek teži uvek prošlom i sve što je u njemu svodi se na prošlo - ono što smo bili, ono što se živelo. A to znači: Sve što je vidljivo i dostupno čulima teži da se prenese i preraste u nevidljivo, u ono što je u nama kao sećanje i pamćenje. Zato i kaže: Mi smo pčele nevidljivog, zaneseno skupljamo med vidljivog da bi smo njima napunili veliku zlatnu košnicu nevidljivog. Kao da je smisao čoveka i njegovog prisustva u ovome svetu da imenuje predmete, da sačuva uspomenu na njih i da ih tako pretoči u sebe.
Нема коментара:
Постави коментар